JOCINA DEVERIKA NA PROCEPU

 

JOCINA DEVERIKA NA PROCEPU

 

Ovaj specijalitet je teško spremiti u domaćoj radinosti, odnosno u kući, ali jednostavno nisam mogao da ga izbegnem. Ako ikada budete u prilici da ga proverite, obavezno to uradite. Pričinićete neizmerno zadovoljstvo i sebi i osobama oko vas.

Početkom devedesetih, negde oko Svetog Ilije, kampovao sam sa svojim društvom na ostrvu Goli đoka, preko puta Grocke. Družeći se sa Dunavom i divnom netaknutom prirodom upoznali smo i lokalnog alasa i lovca - Jocu. On je povremeno svraćao u naš kamp da se malo okrepi i ispriča nam po neku od svojih mnogobrojnih dogodovština. Moram priznati da mu tada nismo baš mnogo verovali, ali nam je u svakom slučaju bio zanimljiv, ako ništa drugo, ono bar da nam razbije pomalo monotonu svakodnevnicu. Jedne lepe večeri, punog meseca, negde oko devet sati, svrati on u naš kamp sa pričom da će posedeti malo i u petnaest minuta do deset ide da nalovi par kilograma krupne deverike, koja se baš u to vreme diže na površinu vode. Mi, kao i obično, klimamo glavama i smejuljimo mu se iza leđa. Tačno u obećano vreme seda u čamac, kaže nam da nakupimo dosta drva i zapalimo veliku vatru, a on se vraća sa ulovom za pola sata. „Slušaj čoveka, deverika ima sat pa tačno u petnaest do deset izalazi da se sunča na mesečini!?“ - kaže moj kum Čeda. U kampu opšti smeh. Normalno, niko se ne pomera sa svoga mesta, drva imamo, a i vatra već gori, kao svako veče. A nismo ni gladni, već odavno smo prešli na špricer.

Tačno posle pola sata vraća se naš alas sa punom mrežom deverika, ni jedna manja od 1,5 - 2 kilograma. Mi se u neverici zgledamo i krstimo. Joca odvaja nekoliko najkrupnijih komada, jedna po glavi, i viče na nas: -„Šta je, je l' to vatra? I vi ste mi neki kamperi! Očistite ovu ribu, to valjda znate.“ Uzima sekiru i ljutito odlazi u već sasvim mračnu šumu...

Ovde, u stvari, počinje priprema Jocine deverike na procepu.

 Potrebno je onoliko krupnijih deverika koliko ima učesnika u doživljaju, isto toliko jasenovih štapova dužine oko 1,2 metra, dosta soli i, naročito, dosta drva. Raspaliti veliku, tzv. logorsku, vatru (u našem slučaju visina plamena bila je oko 4 - 5 metara) i sačekati da se nakupi dosta žara. Za to vreme očistiti ribu, zarezati popreko, naročito oko kičmenog dela, na svaki 8 - 10 milimetara i dobro usoliti. Probosti ribu, dobro zašiljenim jasenovim štapom, tako da glava bude okrenuta ka tanjem kraju. Kada se vatra dobro razgorela i nema više velikog otvorenog plamena, pobosti štapove sa ribom blizu ognjišta, ali nikako iznad, pod uglom od približno 75^o. Pod uticajem velike jare deverika se dosta brzo peče, sokovi se blago slivaju od glave prema repu i nije potrebno nikakvo premazivanje. Kada je jedna strana pečena, što se može videti po boji ribe (a oko pobeli i vrlo često ispadne), pažljivo okrenuti drugu stranu pod istim uglom. Nikako ne okretati štap sa ribom više puta!

Do te večeri niko od nas ni slutio nije da može sam da pojede ribu od dva kilograma težine, ali verujte mi, i štapove smo olizali. Ovako spremljena deverika je pravi delikates.